Apartmani Beograd

Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa

tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke

”svinger”, Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na

žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala

na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove

iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi

čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ”Gavrilović”

paštetu…

Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:

Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;

Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha

dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara;

Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i  roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta;

Miris ajvara  i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok  ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ”Međeda” i miris

njene male tvrde kožne tašne model Džeki Onazis, i miris njenog

majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi

drvcetom šibice.

Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac

znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na

svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim

Drinčićevom.

Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u

Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima

pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenosa fudbalske

utakmice.

I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih

fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad

proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade Televizije Beograd.

I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti,

miris Old Spice after shave, pomešan sa mirisom gulaša od bubrega

sa kajmakom u vrućoj lepinji.

Miris parfimerija ,,Jasmin’’, sa svim onim lažnim biserima u izlozima,

i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ,,Kralj” u Knez

Mihailovoj ulici.

Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ”Poletu”.

I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo

mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;

I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na

Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju

penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u

Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan

sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.

Miris ,,Jelen” graševine u Međunarodnom pres centru i miris

važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u

godinama kada je mirisao na belo vino.

I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;

Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i

straha, i miris bombi i bespomoćnosti.

I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za

kafu i benzin.

I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih

tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima

mraza i gripa.

Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa

krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.

Još (o)sećam mirise sa ŠTRAFTE.

Knez Mihailova br. 22.

Radnja časovničara Pere Jokića. O, kakvi su mirisi iz ove radnje dolazili. I kakvi glasovi.

Pardon, pogledi strogog gosn Pere. (Kasnije smo želeli te poglede, ali…)

Stajali ispred radnje skoro svako veče oko osam i bili gluvi na njegova gunđanja da mu zaklanjamo izlog.

(Otud valjda i reč gluvarenje potiče od tog vremena…)

Čekali Sretena Srećka Pešića, pomoćnika, da završi posao i da nastavimo da gluvarimo…

Mirisala je baklava iz MEDŽEDA, jeste, cipele iz prodavnice KRALJ  su imale svoj miris, ali, mi smo bili mali za velike brojeve ovih cipela.

Pomenu se gore Dom pionira. Znam, Takovska 8. Pa… Televizije. Broj 10.

Ali, prvi mirisi stizali su iz Knez Mihailove 9, prvi sprat. Dom pionira Beograda. Na ovoj adresi od aprila 1952. pa do 1968. godine, kada se preselio u Takovsku 8.

Ali,  još malo o mirisima iz Doma.

Radomir Gajić – drug Gaja. Upravnik Doma. Šana Lukić – Šotra, likovni pedagog. Leposava – Lela Tufegdzić, takođe. Odličan vajar.

Drugarica Gara. Drugarica  Marija. Bora Lazarević. Mita. Drugarica Olivera. Drugarica Branka Nikčević.

Kakvi su to bili vaspitači Doma. Puni mirisa. Do današnjih dana. Do kraja vremena.

Bar za nas iz Doma, sa letovanja na Jakljanu, zimovanja u Stanišincima na Goču, Mitrovcu na Tari, Pionirskom gradu.

Rade Denić na subotnjim poselima pušta ,,Mi mladi’’ sa ,,Telefunkenovog’’ magnetofona. Molimo ga za još.

Takvi su bili mirisi tih subota. A tek filmovi, Diznijevi crtaći koje je Rade puštao.

A Srdjan Điđa Karanović u foto – kino sobi montira svoj prvi igrani film u Domu ,,Pažnja, snima se!’’ koji je bio upravo snimljen na proteklom letovanju na Jakljanu.

A sestre Beba i Vladana Krnetić, Tanja Trušin, Dunja Dokić, Emilija Kovačević, Dušan Glušac, Dušan Jovanović, Milenko Jovanović, Goran Gvardiol, Miša Čolović u likovnoj sekciji šire specifične mirise terpentina, uljanih boja, razređivača, mirise međunarodnih nagrada koje su stizale za njihova uspela likovna dela.

Prepoznajete li neka od ovih imena? Osećaju se i danas u  našem prestonom gradu, osećaju ih i oni napolju. Nekima – mir prahu njihovom!

Terazije Belog Grada. Najlepši miris. Hej, hoteli MOSKVA i BALKAN. Palata ALBANIJA. DUŠANOV GRAD  i odlična kuvana vina zimi. Bioskopi KOSMAJ i BEOGRAD. Kakvi nazivi. Još tada se raspirivalo bratstvo – jedinstvo,

pamteći i izgovarajući ih. Galerija ULUS na uglu Sremske. Prva izložba MEDIALE. Olja Ivanjicki farba poklopac slivnika.

Pardon, stvara. MED i ALA! Ala je mirisala u kratkoj pop – art haljini!

Drug milicioner Ramo,  rodom iz Nikšića, stoji u blizini i samo nešto zapisuje u blok koji uredno vraća u torbu o ramenu. Crni strogi pogled i još crnji brkovi i najstroži miris vlasti.

Mimohod i sahrana Moše Pijade 1957, prvomajske parade, Prva konferencija nesvrstanih, dočeci dragih, crnih gostiju, crne limuzine, car Haile Selasije i zaustavljanje ispred MOSKVE da bi monarh bacio zlatnike narodu, a UDBAŠI u civilu skupljali iste, prvi trolejbus od aluminijuma, miris asfalta kojima su se Terazije ponovile, a  beogradska kaldrma zauvek izvađena.

Terazije  br. 10…

Najlepši ulaz. Mermer i kocka. Neki govore da su stubovi od k a r a r a mermera. Zvirnite i danas tamo i proverite, ako vas pusti jedan mrgud od portira.

I ako uopšte hoće da otvori.

Terazije br. 16…

Najlepši mirisi iz tog ulaza. Đorđe Marjanović i đokisti. Ko nekad u osam…

Terazije br. 22…

Violina malenog Jovana Kolundzije prvo izviri iz  ulaza. A on, ulaz, toliko uzan da se, čini se, ulazilo sa strane. Prvo violina, pa Jovan, pa sestra Nada, pa…

A miris viršli sa senfom u prvom kiosku, na platou između MOSKVE i BALKANA.

U redu se stajalo za te mirisne viršle.

- Drugarice, molim vas, PAR viršli…

A ispred BALKANA se toči najlepši sladoled. Prvi put iz aparata koji ne pravi kugle,

već divnu šaru, u boji.

- Drugarice, za mog malog, SAMO  vanilu. Od maline ga boli grlo!…

Terazije br. 45…

Turistička agencija PUTNIK. A u izlogu najveći brod i najveći avion. PRAVI!

Kladili smo se da mogu da plove i lete, samo kad bi nam ih dali!

A nosevi na izlogu, i uveče oni, mislim, brod i avion, osvetljeni, pa mirišuuu…

U istom ulazu je bilo i prvo marionetsko pozorište u gradu.

A miriše KASINA. Prva samoposluženja. Poslužavnik, pa čorbast pasulj, kupus salata, dva hleba, pa… a na kraju kasa i debela drugarica kasirka prvo sve zapiše

na papir, pa otkuca  račun na mašini, pa primerak kupcu, a drugi primerak probode na ekser kraj kase.

Da se sve posle, na kraju smene sravni!

A jeste li nekad osetili miris šljake?

To je onaj oštri miris koji se momentalno oseti kada ložač Milan iz  zgrade Terazije 10 počne da gasi oko četiri tone izgorelog uglja i pretvara ga u šljaku, a ono štipa li, štipa, mislim, po nosu.

Radio je taj posao 41 godinu, kad dođe zima, a ostalo vreme je bio sjajan majstor. Deset prstiju, jedanaest  zanata. Za celu jednu zgradu.

A znate li da je ispod Terazija išla čitava jedna mala železnica sa par vagona i razvozila ugalj po boksovima? Bilo nekad… Milan sa Terazija.

Kako to gordo – miriše! Umro u devedesetoj…  16. marta 1997!

A zgrada Robnih kuća Beograd?

Stvaranje njenih mirisa dok se zidala. Prva, tooolika robna kuća na brdovitom Balkanu. Sa mantilima, šuškavcima koji su se tu zvanično prodavali i više nije bilo IN imati ih iz Trsta.

A domar Milan iz Terazija 10 često noću posmatrao, beše to uglavnom oko ponoći, pusto Terazije, kako se crna limuzina zaustavlja ispred Robne kuće i kako jedan par izlazi i razgleda izloge. Nedugo zatim čuju se milicijske sirene i nekolika kola sa milicionarima, a i oni u civilu se raspoređuju po Terazijama.

Eh, nije više zanimljivo i – Tito i Jovanka ulaze u limuzinu i… umeo je naš drug Tito često sam da se doveze do Terazija i opet ista scena i zvuk i – miris strogoće počinje!

A u bioskopu ,,KOSMAJ’’ se uvek osećao neki otužni miris, ustajalih milovanja u mraku, dok ne stigne zima i dok se ne potpali velika peć – bubnjara koju pazi jedna tetkica. Ona je bila institucija!

Usred  filmske radnje ona dzara vatru. Širi se onaj prepoznatljivi miris šljake i žara koji ispada na patos, pa u mraku sve svetluca i miriše. Kad se vraća, posle završenog dzaranja, obavezno je neko uštine za zadnjicu. Tada nije bilo ,,vatanja’’

za istu…

Posle se otvorio bioskop ,,KOZARA’’ i tu je bilo već sasvim drugačije. I drugi mirisi.

A  ostali su mirisi piroški i mekika ispred ,,Atine’’ na Terazijama.

I danas mirišu, ali slabije i ređe. Mec Donald,s se sad oseća jače!

Ah, a na uglu Sremske i Terazija, iznad nekadašnje galerije ULUSA, gore, na krovu je kula od drveta u kojoj je Dušan Makavejev snimio kultnu scenu sa golom Evom Ras i crnom mačkom u filmu ,,Ljubavni slučaj službenice PTT’’ a posle je izgorela ta kula i  nepoznato je kad je nova sagrađena?

A na istom ulazu je stanovala drugarica iz osnovne škole Mirjana R. Ona i mama. Obe božanstveno lepe i zgodne.

Ili se to samo tada činilo? Kad zajedno izađu u šetnju, komšiluk se umiri, utiša.

E, to su bili mirisi…

Beli Grad jos ima SVOJIH mirisa. Kaldrma se još oseća. ČUJETE LI?

Može  još malo o najboljem kiselom kupusu u ,,Papuku’’ i Voji Krstarici, o sankanju niz parkić između ,,MOSKVE’’ i ,,BALKANA’’ i kalpiiiššš niz Prizrensku, jer su u Balkanskoj čekali milicionari i – uzimali sanke!

A nezaboravne su vožnje u bobu i kalpiiššš niz stazu kod crkve Ružice na Kališu i skoro do Kule Nebojše tako. Sav od gvožđa i samo bob i nas trojica na njemu, jer se drugi razbeže…

A možda još o velikom muralu ,,Beograd juče, danas, sutra’’ koji su naslikali članovi likovne sekcije osnovne škole ,,20. oktobar’’, u Kosmajskoj ulici, tada najbolje u Beogradu, a da nisu ni znali šta je to mural.

Bože, od tolikih mirisa se rašire nozdr… pardon, prsti se raspišu i zato molim, nastavite (se)…